E-book Slavica Mijatović - Prvi i trinaesti | Page 75

pala! Ovo nije moja kuća”.
Primetila je da su se muškarac i žena pogledali i da je u
njihovom pogledu odgovor. Oni su znali šta se njoj desilo.
Žena je spustila ruku na Sarino rame i ova oseti neobično
strujanje,
„Jeste li vi duhovi? Isto ste umrli mladi?”- pitala je
gušeći se u suzama
„Polako. Nisi umrla. I nisi prva koja si došla ovamo.” izgovorila je žena glasom punim topline i spokoja.
„Pa, šta je ovo? Lucidni san?”
„Ne, ovo je stvarnost. Druga dimenzija.” - odogovorio
je čovek i pružio joj ruku. Opet Sara oseti strujanje. „Ja
sam Etan a ovo su Nira i Mirha.”
„Sara”.
„Pođimo u kuću. Sve je u redu, smiri se...” - rekla je
Nira i sestrinski je zagrlila.
Još više nema od čuda i uzbuđenja, ali i srećna što nije
umrla, Sara je poslušno krenula u kuću. Tamo je videla
najlepšu unutrašnjost jedne prostorije. Sve je postojalo
kao i u našem svetu, dnevni boravak, sobe, kuhinja, kupatilo, televizor, radio, kompjuter, telefon, dečije
igračke... Ali je sve bilo lepše, sve u veselim bojama. U
vazduhu se osećala neograničena količina ljubavi.
„Sedi, gde god želiš. Ako ti je lakše na krevet, ili za sto.
Može kafa? I ovde se pije kafa”
„Može” - kratko je odgovorila Sara i sedoše za okrugli,
drveni sto. Bio je svetlo žut, kao i plastične stolice, a pod
nogama svetlo plavi patos, nešto kao laminat.
„Nisi prva koja je zalutala, dešava se to na mestima
75