E-book Slavica Mijatović - Prvi i trinaesti

Prisećajući se detinjstva, Sara je izašla u dvorište i legla na travu, ispod starog oraha. Visoko, razgranato drvo, bacalo je senku na pola dvorišta. A u dvorištu već odavno niko nije posadio cveće, Sara poželi da ima ružu. Da bude jake bordo boje i da je neguje, kao što je to radio Mali princ. Nebo je vedro, pomislila je u sebi, i osetila topao vetrić na obrazima, u kosi, među prstima. Zaspala je sa smeškom na usnama. Nije očekivala da će tako brzo zadremati, a posebno ne da će zaspati. Kada se probudila, Sara je ugledala potpuno drugi svet oko sebe. U početku je mislila da je lucidni san, odavno se to njoj dešava, san u kom je svesna da sanja. Polako je ustajala i pokušavala da shvati šta se dešava. Bila je ispod oraha, ali ovo drvo bilo je okićeno zrelim plodovima koji su padali na zemlju. Dvorište, isto ono njeno, ali puno cveća i raznih voćki, čak su se i jagode crvenele u travi, a bila je i bordo ruža, pokraj same kapije. Bila je to njena drvena kapija i ograda, ali nova i svetlija. Primetila je da i trava ima lepšu boju, ima neki svetlo zeleni sjaj. I na kraju svega, njena kuća i nije bila njena. Ovo je bila široka drvena građevina, poput kutije, sa crvenim krovom. Jasno je videla stepenice, prozore, zavese, pa i mačka je dremala na pragu! Uspaničena, jer je bila sigurna da je ovo najmoćniji lucidni san koji je ikada imala, krenula je da izađe iz dvorišta, jer ovde očigledno neko živi, neće ona da smeta i bude uljez. I tek onda, kada je otvorila kapiju, shvatila je da se nalazi na potpuno drugačijoj Radan planini. Ispred nje, sve je vrvelo od života, stotine kuća, nigde pustoši i samoće. Ovaj svet bio je beskonačno lep, 73

E-book Slavica Mijatović - Prvi i trinaesti | Page 73