E-book Slavica Mijatović - Prvi i trinaesti | Page 72

Stvarno je čudan i jednostavan, stvaran i nestvaran. Kada
bi se desilo da je neko pita ko je on, ne bi znala sa
sigurnošću reći. Isto kao i Juda, kao i njegovi roditelji i
okolina. I dan danas bi slegnuli ramenima... Namerno je
ostavio to pitanje na dilemu i razmatranje...
Kuća je bila prijatno hladna tog jutra, kada je Sara
ostila zadovoljstvo, dok je otključavala stara vrata. Volela
je njihovu škripu, sve je podsećalo na lepe dane detinjstva. Unutra su se nalazile dve sobe, dnevni boravak
sa kuhinjom, malo kupatilo i ostava. Radosno je prišla
prozoru i otvorila ga, zatim obišla i ostale prostorije da bi
napravila promaju i provetrila celu kuću. Imali su i mali
televizor preko kojeg je mogla gledati dva-tri kanala, ali i
to je bilo sasvim dovoljno. Pre nego što je raspakovala
stvari, odvrnula je slavinu iznad sudopere, da se uveri
koliko dobro radi, i skuvala sebi kafu. Među šoljama i
čašama u visećem delu, stajala je i njena šolja, okrugla i
ružičasta, Sara je volela boje... Polako je vadila odeću iz
kofera, hranu i higijenu. Nije se javila ni porodici. Neka ih,
ne moraju znati svako njeno kretanje. Ova kuća je bila
pomalo i usamljena, prve komšije udaljene su nekih stotinak metara. Sara nije osećala nikakav strah. Uostalom,
videla je lice Sina Božijeg, zar se još može čega plašiti?
Ješuu dozvati, ništa lakše, samo da bude iz srca. Bogovi
su tu za nas, ali moramo znati kako da ih pustimo u svoj
život. Ako im se otvorimo, čuju svaki naš zov. Neće
negativnosti, kao što mrak i svetlo ne mogu zajedno. To
je glavni zakon protiv kojeg ne može ni sam Tvorac da se
usprotivi.
72