nisam čuo sebe. Dadoše mi vreću zlatnika i izguraše napolje, da idem napred a oni za mnom, grupa vojnika sa kopljima. Čekao nas Ješua, ogrnut u crveni plašt, smiren, plavetnilo iz očiju je šaralo po nama. Apostoli su spavali, mislim da ih je uspavao. I sada nisam video svetlosno biće, već njega, koji mi je obeležio život. Ponosno me je gledao, smešak mu se pojavio na licu. A ja sam plakao, gušio sam se od plača, zagrlio sam ga i poljubio. On se nasmešio i blago me prekorio:“ Judo, Judo, zar poljupcem izdaješ Božijeg Sina?“ Time je hteo da otera sumnju sa mene, jer mogli su vojnici pomisliti da sam lagao, jer odjednom sam tužan i prisan sa njim. Poljubio me je u čelo, a neko od vojnika me odgurnu u stranu. Apostoli se probudiše, Petar je potegao nož na jednog od vojnika, nastalo je komešanje... A ja sam osetio strah bez granice. Trčao sam, trčao, trčao... Pobegao sam od svega, da ništa ne vidim i ne čujem... Bacio sam vreću zlatnika, kao da je otrov... Kući, kući, samo kući da odem! Možda je on mislio o meni i tada, jer je naišao opet neki bogati trgovac sa kamilama i sažalio se na mene.
Kući sam stigao kada se raspeće već dogodilo. Izbegao sam sve. Urlao sam od bola kada sam video da u njihovoj kući više nikoga nema. Moji roditelji i žena su me čuli i u panici dotrčali. Odvukli su me kući, a odmah sam saznao da je Josif sa Sarom otišao kod svoje kćerke i da im je rekao šta će se desiti. Oni su već znali da je Ješua pogubljen i žalili su ga, a žalili su i mene. Video sam koliko su Ana i Avram uplakani. Tek nekoliko meseci kasnije, priznali su mi da su znali šta je meni predodređeno i da
67