nisam čuo sebe . Dadoše mi vreću zlatnika i izguraše napolje , da idem napred a oni za mnom , grupa vojnika sa kopljima . Čekao nas Ješua , ogrnut u crveni plašt , smiren , plavetnilo iz očiju je šaralo po nama . Apostoli su spavali , mislim da ih je uspavao . I sada nisam video svetlosno biće , već njega , koji mi je obeležio život . Ponosno me je gledao , smešak mu se pojavio na licu . A ja sam plakao , gušio sam se od plača , zagrlio sam ga i poljubio . On se nasmešio i blago me prekorio : “ Judo , Judo , zar poljupcem izdaješ Božijeg Sina ?“ Time je hteo da otera sumnju sa mene , jer mogli su vojnici pomisliti da sam lagao , jer odjednom sam tužan i prisan sa njim . Poljubio me je u čelo , a neko od vojnika me odgurnu u stranu . Apostoli se probudiše , Petar je potegao nož na jednog od vojnika , nastalo je komešanje ... A ja sam osetio strah bez granice . Trčao sam , trčao , trčao ... Pobegao sam od svega , da ništa ne vidim i ne čujem ... Bacio sam vreću zlatnika , kao da je otrov ... Kući , kući , samo kući da odem ! Možda je on mislio o meni i tada , jer je naišao opet neki bogati trgovac sa kamilama i sažalio se na mene .
Kući sam stigao kada se raspeće već dogodilo . Izbegao sam sve . Urlao sam od bola kada sam video da u njihovoj kući više nikoga nema . Moji roditelji i žena su me čuli i u panici dotrčali . Odvukli su me kući , a odmah sam saznao da je Josif sa Sarom otišao kod svoje kćerke i da im je rekao šta će se desiti . Oni su već znali da je Ješua pogubljen i žalili su ga , a žalili su i mene . Video sam koliko su Ana i Avram uplakani . Tek nekoliko meseci kasnije , priznali su mi da su znali šta je meni predodređeno i da
67