E-book Slavica Mijatović - Prvi i trinaesti | Page 68

su krili, za moje dobro. Bogovi su se poigrali sa mnom,
priznajem.
Te noći je padala kiša, duvali su vetrovi, a u Jerusalimu
i zemlja se tresla. Predosećali smo da ima veze sa
njegovim ubistvom. Ja nisam uspeo da se smirim. Osećao
sam se izdanim od Ješue i od Oca i Majke, od celog
života, od neba i zemlje. Nestajao sam, ni suza više nisam
imao, samo neograničen bol... postajao sam senka.
Sve dok se nisu pojavile priče da je on živ. Bili smo u
panici, nismo znali da li da se radujemo, da se nadamo, ili
su to sledbenici njegovi izmislili. Molio sam se, dozivao i
samog njega, da me čuje, da mi se javi... Njega više
preda mnom nije bilo. Pojavio se neko drugi, u našem
dvorištu, pred našim vratima. Čovek u beloj haljini, visok,
zlatokos, poput anđela.
„Jakove!“ - uzviknuo sam i zagrlio ga toliko čvrsto, kao
da će mi taj zagrljaj doneti spasenje.
„Dobro je, brate, dobro je. Znam sve. Došao sam da
vam nešto kažem.“
Njegov dolazak izazvao je radost u mojoj porodici, a
još više vest koju nam je doneo.
„Radujte se, nije on mrtav, Ješua je živ. Magdalena ga
je prva videla, niko joj nije verovao dok se nije pokazao
pred drugima. Sve se desilo kako treba i Era može da
počne. Ovim je krenula Era Ribe i trajaće dve hiljade godina. A za mnoge, ti si izdajnik i misle da si se obesio.
Živećeš, Judo, na miru, ništa se više od tebe ne traži.“
„I hoću li ga još jednom videti?“
„Ako on odluči. Ne znamo koji su njegovi planovi. Ja ću
68