E-book Slavica Mijatović - Prvi i trinaesti | Page 66

do konačnog spajanja ovog i onog sveta. Ja sam kapija
kroz koju je prošao.
Sutradan sam ležao u nekoj kućici gde su me odvukli,
jer sam jedva hodao. Tresao sam se u groznici, a obe
Marije bile su uz mene. Govorile su isto što i on, da to
mora i da on, koji je bogočovek, neće osetiti ništa.
Poslednja večera
Jasno je rekao da će stradati, jasno je rekao da će
ustati. Dvanaestorica su ga odvraćali, Magdalena je
oborila glavu na njegovo rame i bila tužna. Ja sam bio i
dalje bolestan, zaključio sam da mi je nešto uradio, da
nemam osećaj za stvarnost. I onda sam čuo presudnu
rečenicu, naredbu:
„Ja ću umočiti ovaj hleb u so. Koji hleb dobije, taj će
me predati.“
Dvanaestorica su se uplašili, počelo je komešanje. „Da
nisam ja, da nisam ja?!“ - pitali su u panici.
A onaj koji jeste, ja, prvi i trinaesti, ustao sam, dok mi
je srce iskakalo iz grudi, uzeo komad hleba iz njegovih
ruku, i pogledao ga pretposlednji put. Nije to bio moj brat
Ješua, bilo je to neko svetlosno biće koje mi je naređivalo,
ili je on hteo da ga takvog vidim.
Noć, topao vetar, podmuklost života i sudbine... Hodao
sam krivudavo, vrtelo mi se u glavi, video sam duplo.
Pilatova palata nije bila daleko. Pustili su me pred njega
kada sam rekao da imam prijaviti pobunjenika. Rekao
sam ono što mi je naređeno, a ne znam tačno kako, jer
66