E-book Slavica Mijatović - Prvi i trinaesti | Page 65

Pokušao je da stavi ruku na moje rame, ali ja sam se
izmicao, dok je uporno išao za mnom.
„Ja...ja to neću uraditi. Neću, neću , neću, ne mogu!“
„Moraš! Ja ne mogu da širim rat, a mir i moje učenje
ne smeta Rimu. Kako će me drugačije razapeti. Judo,
mora moja krv da se prolije, to će biti spiranje greha sa
ljudskog roda i novi početak. Onda ću dobiti novo telo i
ljudi će videti čudo, sve će to biti novi početak!“
„Početak! Umrećeš! Znaš li šta radiš!? Ubiće te
raspeće! Neću! Mrzim te!”
„Ne, ne mrziš me... Ti i dve Marije znate tajnu , koju ti
sada otkrivam. Ja to neću osetiti, neće me boleti nijedan
ubod.“
I dalje sam hodao unazad, on za mnom, uporan...
„Nećeš osetiti kada ti klinom probiju ruke?! Ješua, ti
nisi Mesija, ti si lud! Kajem se što sam ti verovao, što sam
ti poklonio tri godine života i celo detinjstvo! Kajem se
što te poznajem i kajem se, kajem se, kajem se...
Razočarao si me, izdao si me, napravio si budalu od
mene!“
Ponavljao sam ono što nisam osećao u srcu. Urlao sam
od bola, to nisu bile suze već jauci. Pao sam na zemlju,
nemoćan da promenim sudbinu. Cele noći nisam prestao
da plačem i očajavam, ceo moj život srušio se i sve je
izgledalo lažno. Nisam se više njemu divio, bio sam ljut, a
on je govorio sve ono za šta je smatrao da će me smiriti.
Sedeo je pored moga tela koje se treslo od plača, brižno
pazio da mi se šta ne desi, jer sam mu bio potreban. Ja
sam onaj grozni most koji je trebalo da pređe, do slave i
65