E-book Slavica Mijatović - Prvi i trinaesti | Page 64

mlad. Hodao je po vodi, video sam to svojim očima.
Govorio je da sve to što on ima, imamo i mi, i da
njegovim učenjem, ako razumemo i prihvatimo, možemo
probuditi sve te moći. On je sišao među nas da nam to
pokaže.
Trećeg dana, pozvao me Ješua na razgovor. Sa njim je
dolazila i istina i presuda.
„Takvog te još nisam video? Šta se dešava? Bogu se
zahvaljujem što ne smetaš vlastima ovde“
„U tome i jeste problem. Vreme nam ističe“ – odgovorio je preozbiljno, oči su mu zasevale, a meni se vilica
zatresla. On želi reći nešto mnogo, mnogo strašno.
„Judo, ja sam došao u Jerusalim da stradam. Ovo telo
čoveka koje me odeva, ne treba više da hoda i govori.
Moram da se preobrazim?“
„U šta? Zar opet nešto mora da se desi, što je zapisano? Zašto se ne vratimo kući? Dobićeš drugo dete.“
„Znam, ali ja sam rođen da se desi nešto drugo. Judo,
ono što smo krili od tebe, to je najveća uloga u svemu
ovome. Moraš da odeš pred Pilata i kažeš mu: „Ja sam
učenik Ješue Nazarena, i prijavljujem ga da je pobunjenik. Ješua pokreće ustanak i želi bit car!“
Izmakao sam se dva-tri koraka unazad. U meni je
zavladala hladnoća, ledio se svaki delić mene. Tresao sam
se u groznici, tresla mi se glava, vilica mi se ukočila, pri
strašnoj istini koja je pukla preda mnom. Zbog toga smo
bili braća, zbog toga me je tako pažljivo čuvao... To je cilj
zajedničkog življenja naših porodica. Čuvao me je za kraj!
„Polako, brate, ugrej se! Razumećeš, objasniću ti.“
64