E-book Slavica Mijatović - Prvi i trinaesti | Page 62

Mariji i Magdaleni, i što naša deca odrastaju bez nas.
Ješua se sve više preobražavao u svetlost. Oko njega je
blistala njegova aura, i to je samo nas nekoliko moglo da
vidi. Misija koja je trajala više od tri godine, sve više je
dovodila njegov izgled do onog pravog, iskonskog.
Krenuo sam kući, nekoliko meseci nisam video porodicu. Prošao sam pored dvorišta Josifovog, hranio je Saru
ispred kuće. Sekao je voće za nju i prinosio njenim ustašcima kao da je beba. Ugledao je mene i radosno skočio,
zagrlio me je kao otac sina. I ja sam video da on pati i da
nema onog osmeha od ranije, nema spokoja. Znao sam
da Ješua u poslednje vreme priča učenicima da će
stradati, mislio sam da možda očekuje napad iz Hrama.
Josifa nisam hteo pitati zašto je takav, prećutali smo.
Polako i sigurno, osećao se dolazak nesreće. Jedna osoba
je falila u celoj ovoj priči, Jakov. Nikada se nije pojavio za
sve vreme cele ove priče. Dobio sam odgovor: Jakov se
vraća kada dođe vreme, da preuzme zajednicu.Plašio me
odgovor, nije slutilo na dobro. Što da preduzme? Jasno je,
neko odlazi, a taj neko je On.
Bila je zima kada mi je rekao: „Idi kući, i molim te, pazi
na Saru i Josifa. Vratiću se na proleće, idemo u Jerusalim.
Trebaćeš mi tamo.“ Stavio mi je ruku na rame i umesto
mira, osetio sam neopisivu tegobu.
Proleće je donelo njegov ponovni dolazak kući, i
poslednji. Marija i Marija Magdalena nisu se više smejale, a Magdalena je nosila drugo dete. Odvraćale su ga
od puta za Jerusalim, govorile da sveštenici žele njegovo
uništenje. „Zar da prepustim ljude u Jerusalimu tami?
62