E-book Slavica Mijatović - Prvi i trinaesti

po običaju kakav je u Nazarenskoj zajednici, pa je upotrebljeno i ono miro koje je čuvao... Gledao sam svojim očima kako bolesni postaju zdravi od njegovog dodira, kako mrtvi ustaju na njegovu zapovest. Branio sam ga svojim telom dok su ga gađali kamenjem, smetao je sveštenicima Hrama, plašio sam se da će ga ubiti. Njega ništa nije moglo zaustaviti. Svojim sledbenicima doneo je preobražaj, doneo je mir i svetlost u njihove jadne živote. Ko je njega sledio, taj više nije nesrećan, te ljude više ne brine siromaštvo niti Rimljani, nisu više bolesni i nemoćni. Onda se dogodilo da je Jovan postao pravi pobunjenik protiv Rimljana, govorio je protiv Iroda i njegove porodice, i vrlo brzo, ostali smo bez Jovana. Njegovo telo je obezglavljeno i to je donelo veliku žalost mnogima. Danima Ješua nije mogao oterati tugu od sebe, mislim da je tada prvi put osetio žalost. „Postajem pravi čovek, i to mi se ne sviđa“ - priznao mi je, i to kroz suze, što me je potpuno zbunilo. Naš narod, sinovi Izraela, sve više su pratili Ješuine Nazarene, gde god se on pojavio, mnogo, mnogo ljudi je dolazilo. Nikada nismo čuli da je zasmetao vlastima. Odvraćao je ljude od rata, od ustanka, od oružja. Kako je vreme prolazilo, uviđao sam po Magdaleni, ali i po Mariji majci, da njihova radost nestaje, da gube mir, i da nema osmeha na njihovom licu. Sa apostolima nisam bio previše blizak jer sam uvideo nešto što me je zbunilo - nisu toliko dobro razumeli učenje. Kao da su bili pomoćnici kojima ništa nije jasno. Više me je brinulo to što vidim na 61

E-book Slavica Mijatović - Prvi i trinaesti | Page 61