E-book Slavica Mijatović - Prvi i trinaesti | Page 46

„Zar ja da živim u sobi gde su bili sveti ljudi? Znaš i sam
da sam uprljao ruke, ja nosim greh sa sobom.“
„Veruj mi, poznajem tvoju dušu bolje od tebe. I znam
šta ti je u mislima, oteraj tu brigu od sebe. A ovo je samo
kameno brdo. Prednost je u tome što je usamljeno i tako
blizu vode. Odmaraćeš se i slušati talase mora.“
„Ti misliš da ja ne vidim i ne osećam... Nećeš da mi
kažeš moju ulogu u tvojoj misiji.“
„Nije još vreme, ne opterećuj se time.“
Ušli su unutra i Juda je ponovo osetio neku neobjašnjivu jezu. Bila je ovo soba posebnog čoveka, nekoga
ko je misterija i ko se uzdiže iznad svih, prosto se osećala
njegova ogromna snaga. Bio je tu drveni krevet prekriven
slamom i ljubičastim prekrivačem, pored njega drveni sto
i stolica, na stolu sveća, papirusi i mastilo. U desnom uglu
od stola bio je još jedan mali stočić i na njemu je stajala
metalna posudica u kojoj se pušio tamjan, a pored nje
nešto kao glinena boca, zatvorena pri vrhu.
„Vidiš, sve mi je skromno. Drvene stvari je napravio
Josif i doterao pred moj dolazak. Ovaj pokrivač sam dobio kada sam se rodio, doneli mi zvezdari. Uz to, doneli
su tamjan i ulje miro. Još ga nisam otvorio. Ono je sačuvano za jedan dan.“
Juda je primetio promenu na Ješuinom licu, nije ga
takvog nikada video. Bio je to pravi čovečiji izraz, pun
emocija, neke skrivene brige... Gledao je u bočicu kao da
u njoj leži njegova jedina nevolja.
„Koji dan? Zašto si odjednom tako... drugačiji?“
„Tebi moram reći, ali moraš znati da van ovih zidova ne
46