E-book Slavica Mijatović - Prvi i trinaesti | Page 45

„Moj brat, Juda“ - ponosno ga je predstavio Ješua.
Eseni se u isti mah pokloniše i pozdraviše gosta ljubaznim
osmehom. Tu se on i konačno odmorio, ponudili su mu
mesto gde će sesti, doneli vodu, hleb i masline. Na levoj i
desnoj strani stajali su kameni stolovi i klupe, kamene
šolje i drvene posude, papirusi, sveće... Sve je odisalo
ljubavlju i mirom.
„Iskreno mi reci, mogu li ja neko vreme ovde ostati?“
„Sve dok ne poželiš da se vratiš. Znam da je tvoja čežnja za kućom velika, i da ti je isto tako potrebno da obnoviš dušu. Dođi, pokazaću ti gde ćeš spavati.“
Odveo ga je do usamljenog mesta uz samu obalu
mora, gde se nalazilo jedno veliko kameno brdo, i na
njegovom vrhu video se otvor, ulaz u odaju. Do gore, bile
su stepenice, Ješua je krenuo napred, Juda za njim, i to
sve vreme ispunjen nelagodnošću. Odjednom je tako
jasno shvatio, da je sve pripremljeno njemu i za njega,
kao i to, da su Eseni tačno znali ko je on. Samo njemu
nije poznata uloga koju će mu dodeliti. Ješua je znao za
njegovu teskobu i vešto preskakao tu temu, jer je želeo
da Juda bude srećan u godinama koje dolaze. Nije hteo
da ga osudi na to, da misli o jednom činu koji će morati
da izvede.
„Tebe ne interesuje mnogo šta Eseni rade, potreban ti
je mir i jednostavan život. Ovde postoje dve odaje, jedna
je moja, druga prazna, sada je za tebe. Pre mog dolaska,
tu su dovodili najbolje Anđele. Svakog jutra moraću da
idem i vraćaću se pred kraj dana, a ti možeš raditi što želiš. Možeš doći do naselja, ostati ovde ili se šetati dalje...“
45