E-book Slavica Mijatović - Prvi i trinaesti | Page 44

kameni bazen i potopio se u vodu, dok su napolju stajali
trojica i molili se nemo, zatvorenih očiju. Zatim je onaj
izronio i ponovio potapanje još dva puta. Izašao je iz
vode, a ušao je drugi i sve se tako ponavljalo.
„Ritualno pranje. Voda je simbol naše Majke.“
„Imamo li mi Majku?“
„Podrazumeva se, kao što imamo zemaljske roditelje.
Ali je ovaj svet pod uticajem tame okrenuo lice od
Majke.“
„A kuda me to vodiš?“
„Evo, još koji korak, tu je ulaz. U onoj pećini radi se
nešto za buduća vremena.“
Prišli su ogromnoj steni, ogromnom belom brdu, koje
je imalo veliki ulaz. Ješua je išao napred, Juda za njim.
Odmah mu je bilo jasno o čemu se radi, pa malo ustuknu
jer je osetio tremu. U prostranoj pećini bili su pisari. Bile
su to odaje, gde su po desetinama metara dugačkim svicima, sredovečni i stariji Eseni, pažljivo i predano pisali.
„Jesu to Anđeli?“
„Da, oni imaju titulu Anđela. Dostigli su nivo znanja i
svesti, na kom bi trebalo da bude svaki čovek ako se vrati
sebi. Oni mogu da čine, ono što narod kaže, čudo. Ovde
satima pišu, da bi ostavili za buduće vekove, sve o zajednici i sve ono što bi ljudi trebalo da znaju o životu.“ Juda
je pokušao da ih izbroji, bilo ih je između dvadeset pet i
trideset, ali nije stigao jer su prekinuli pisanje i jedan po
jedan im prilazili. Njihova lica su bila krajnje smirena i
spokojna, tako nešto je video samo na Ješuinom licu i na
Marijinom. Gledali su gosta radoznalo i prijateljski.
44