E-book Slavica Mijatović - Prvi i trinaesti

sredini, ali je i njegova brada bila na sredini podeljena, lice duguljasto i čisto, oči teget plave. Juda nikada nije zaboravio te oči, taj neverovatan pogled nadčoveka, ili njegove mirne usne, koje su odavale spokojstvo. Počeo je da se trese od plača, sve ono što je za čitavu deceniju bilo nagomilano u podsvesti, sve je u jednom trenu izronilo na površinu. Prepoznao ga je, lako je shvatio pred kim stoji. I jasno mu je bilo da je ovaj video njegov dolazak. Ješua je skinuo kapuljaču i ukazao se njegov skoro nestvaran lik. Sve crte njegovog lica bile su toliko oštre, kao da ga je neko crtao po svom planu. Zagrlio je Judu najjače što je mogao, dok je ovaj padao, nemoćan da oseti noge i tlo pod nogama. „Dobro je, ustani. Sada si sa mnom.“ „Ne mogu da ustanem, želim da umrem!“ „Zašto, Judo, pa zar te moram učiti isto kao kada smo bili deca?“ Juda je klečao pred njim i nije imao snage da ga pogleda. Setio se sna, i isto tako, setio se priče da je Ješua Mesija koji će stradati. Mnogo toga bilo je jasno, ali ne sve, kako i zašto. „Brate... na putu do tebe, ja sam usnio nešto... Bilo je kao stvarnost. To si bio ti, visio si na drvenim gredama... A Marija me ukorila što te nisam spasao. Zato sam požurio, da vidim jesi li živ i šta se sa tobom događa“ govorio je u jednom dahu, dok mu je glava bila oborena, kao da je više ne može držati na ramenima. Ješua je odgovorio kratko i ozbiljno: „Biće kako Otac nebeski kaže. Ni ja ne znam sve.“ 42

E-book Slavica Mijatović - Prvi i trinaesti | Page 42