E-book Slavica Mijatović - Prvi i trinaesti | Page 41

priviđenje. Učinilo mu se da je stigao u neki drugi svet,
mada to i jeste bio sasvim drugačiji svet od onoga odakle
je stigao. Utočište Esena na obali Mrtvog mora bile su
odaje u stenama, poput pećina, poput malih kućica.
Video je otvore od tih odaja, video je prokopane rupe u
kamenu, bili su to bazeni sa vodom. Eseni su imali ritual
kupanja, simbol pročišćenja, ono što će se u narednim
vekovima zvati krštenje. Njihov svet izgledao je bajkovito,
ljudske oči nisu se mogle do kraja nagledati ovakve
lepote. Juda je dobio snagu da požuri i što pre zakorači
među ljude u belim haljinama. Iz daleka je video neke od
njih kako se usporeno kreću, korak im lak i blag, kao da
lebde, neki su namakli bele kapuljače na glavu. Osetio je
strahopoštovanje i nemir. Šta ako Ješua nije među njima?
Šta ako ga oteraju? Kako će im reći šta je radio, ubijao je
ljudska bića, a kako i da slaže? Približavao im se poput
stidljivog dečaka. Poslednji put ovakav nemir je osetio
kada bi Ješua izvodio neke od svojih čuda. Vrelo kamenje
mu je usporavalo hod, sandal e su mu bile skoro uništene,
polivao se vodom koju je dobio od svog dobročinitelja.
Prislonio je dlan preko srca, lupalo je radosno, stvarao se
dobar predosećaj.
„Kojim dobrom, putniče?“ - začuo je iza sebe muški
glas i naglo se okrenuo.
„Čekao sam te. Da ne uđeš tamo sam“ - rekao mu je
čovek u beloj haljini, dok mu je ogromna kapuljača
bacala senku preko pola lica. Bio je Judinih godina, visok i
mršav, bela haljina ga je skoro progutala. Crne kovrđže su
mu padale preko ramena, gusta kosa je bila podeljena na
41