E-book Slavica Mijatović - Prvi i trinaesti | Page 40

odvukao je polumrtvog čoveka na kraj puta i polivao ga vodom. Kada se Juda probudio, jedino o čemu je govorio, bilo je: „Moram u Kumran... Moram u Kumran, zakasniću...“ „Imaš sreće, ja sam krenuo do Mrtvog mora! Samo da se popneš na kola brate, ne mogu te podići. A konji su mi već uznemireni.“ Dok je polako dolazio sebi, pitao se, da li je ovaj čovek dar od Boga ili najdraža osoba koju je sreo. Gledao je u dobroćudno lice Arapina, bio je desetak godina stariji od njega, pravi čovek, ne snoviđenje. Obuzela ga je radost kakvu godinama nije osetio, što mu je dalo snage da ustane brže nego što je ovaj očekivao. Nije stigao ni da mu se zahvali, čovek mu pokaza mesto među tovarom gde će se smestiti. Pružio mu je krčag sa vodom i hleb. „Ako ideš u Kumran, rekoh ti, ja sam ti doneo sreću. Koliko dana putuješ?“ „Ne znam, ne mogu da se setim. Nisam siguran.“ „Muka ti je zasenila razum. Spavaj, dobro će ti san doći. „ Kao po naredbi, Juda je zaspao, i srećan i uplašen, jer se radovao što je blizu cilja, ali ne zna šta će se tamo desiti. Nije siguran da li je njegov drug u Kumranu ili još uvek u Indiji, nije znao da li je uopšte živ. Odsečen od sveta u poslednjih pet godina, nije nikada ništa čuo o najdražima. Jutro je donelo najlepši prizor koji je ikada video. More i kraj njega obala kao da je od svetlosti. Prvi put je video stene, čitavo naselje u stenama, toliko belim, kao da su 40