E-book Slavica Mijatović - Prvi i trinaesti | Page 40
odvukao je polumrtvog čoveka na kraj puta i polivao ga
vodom. Kada se Juda probudio, jedino o čemu je govorio,
bilo je: „Moram u Kumran... Moram u Kumran, zakasniću...“
„Imaš sreće, ja sam krenuo do Mrtvog mora! Samo da
se popneš na kola brate, ne mogu te podići. A konji su mi
već uznemireni.“
Dok je polako dolazio sebi, pitao se, da li je ovaj čovek
dar od Boga ili najdraža osoba koju je sreo. Gledao je u
dobroćudno lice Arapina, bio je desetak godina stariji od
njega, pravi čovek, ne snoviđenje. Obuzela ga je radost
kakvu godinama nije osetio, što mu je dalo snage da
ustane brže nego što je ovaj očekivao. Nije stigao ni da
mu se zahvali, čovek mu pokaza mesto među tovarom
gde će se smestiti. Pružio mu je krčag sa vodom i hleb.
„Ako ideš u Kumran, rekoh ti, ja sam ti doneo sreću.
Koliko dana putuješ?“
„Ne znam, ne mogu da se setim. Nisam siguran.“
„Muka ti je zasenila razum. Spavaj, dobro će ti san
doći. „
Kao po naredbi, Juda je zaspao, i srećan i uplašen, jer
se radovao što je blizu cilja, ali ne zna šta će se tamo
desiti. Nije siguran da li je njegov drug u Kumranu ili još
uvek u Indiji, nije znao da li je uopšte živ. Odsečen od
sveta u poslednjih pet godina, nije nikada ništa čuo o
najdražima.
Jutro je donelo najlepši prizor koji je ikada video. More
i kraj njega obala kao da je od svetlosti. Prvi put je video
stene, čitavo naselje u stenama, toliko belim, kao da su
40