E-book Slavica Mijatović - Prvi i trinaesti

tovnike. Potom ga je neka sila, brzinom vetra, premestila pred krst onoga u sredini. Stajao je ispod razapetog čoveka, uznemirenost i napetost je rasla sve više, naročito kada mu je video oči. Samo jedna muška osoba ima takve oči i takav pogled. Zanemeo je, usta su utrnula, grlo se sasušilo... Gledao je u svog vršnjaka Ješuu, gledao je i on njega odozgo, kao da će mu svakog trena reći da se skloni. Ješuin pogled nije ni bolan niti tužan, već je zabrinut za Judu. Očima mu je slao signal da ide i da ne gleda njega kako umire. Telo mu je bilo raskrvavljeno, koža pocepana na više mesta, krv kao da je u potocima lila. Juda je od žalosti pao na zemlju, nemoćan da zaurla, nemoćan da izbije iz sebe osećaj krivice koji mu nije mogao biti jasan. Kada se probudio bio je uplakan, razdražljiv i pod nekim nepoznatim teretom. „On će stradati, moram do njega, što pre! Možda me Marija u snu moli da požurim! Oče, ti koji nemaš kost i meso, a isti si kao mi, molim te da sprečiš nesreću! Ovo je moja prva molitva!“ Nije imao nikakav novac kod sebe, ni hrane, a i vodu bi jedva pronalazio. Skoro da se pomirio sa tim da će pre umreti nego što će stići do Kumrana, jer je prolazio kilometre gde niko nije živeo. Pao je u nesvest, na drumu, kuda su samo prolazili bogati trgovci na kamilama ili sa konjima. Tako je i jedan od njih prolazio baš u to vreme, pa spazivši čoveka na sred puta, zaustavio je konje, u nameri da ga skloni. Pitao se, da li je ovo neka pijanica ili prosjak, ili samo nesrećnik na svom teškom putu, ostao bez hrane i vode, treba mu pomoći. Sa velikim naporom 39

E-book Slavica Mijatović - Prvi i trinaesti | Page 39