E-book Slavica Mijatović - Prvi i trinaesti | Page 38

Nastavljao je učenje započeto u detinjstvu, i sada želi
posvetiti život tom učenju, jer one godine između, nisu
donele radost. Sanjao je Juda jedne noći strašan san, nije
mu bio jasan niti je slutio dobro. Prvo je video sebe i
Ješuu, kako se, kao desetogodišnjaci vraćaju iz škole, a po
običaju, Juda sluša dok ovaj uvek ima nešto novo da
priča.
„Ješua, kako Otac izgleda?“
„Ovako kao mi. Samo nema kost i meso.“
Taj trenutak je ubrzo zamenjen novim, u sadašnjosti.
Juda je koračao istim putem, samo što je sada odrastao
momak, a kraj njega hoda Marija, ogrnuta je u crveni
plašt, nije više onako mlada, kosa joj je proseda i bore
vidljive na licu. Oči su joj uplakane, niz obraze joj sleću
kao loptice. Obraća se Judi u očaju: „Zar si morao to da
učiniš, zar si morao?! On ti je naredio, nije te naterao.
Mogao si da odbiješ naredbu.“
„Šta sam učinio?!“ - pitao je on u krajnjem očaju i
strahu. Nelagodnost je zavladala u njemu kakvu nikada
još nije osetio, ali će tek da oseti, jednog četvrtka...
„Mogao si da odbiješ, da ga nagovoriš da ne radi to!“
Pre nego što je ponovo pokušao da je pita o čemu se
radi, sa njegove leve strane ukazao se užasan, tragičan
prizor. Video je ispred sebe brdo i na brdu tri raspeća.
Trojica ljudi umirali su razapeti na krstu, nije im video
lica, ali je osetio neograničen strah i uznemirenost. To
nije mogao sebi da objasni jer je za sve te godine u
Zelotima, bio toliko hrabar i lišen emocija, da se nikada
nije plašio ni pomisli od smrtne kazne koja stiže bun38