E-book Slavica Mijatović - Prvi i trinaesti | Page 30

odnesi pastiru. Ako nema stada, nosi ga kući, ne ostavi ga
samog. Pogledaj ženu kraj bunara, pomozi joj da izvuče
vodu, uzvratiće ti najlepšim osmehom, to je osmeh
zahvalnosti. Sretneš li prosjaka na putu, izvadi svoju hranu i daj mu, ako je nemaš, donesi mu sutra. Ako slep
tumara, pitaj ga kuda je krenuo, možda ga možeš odvesti.
Teško je ovo ljudima objasniti, ali živimo u zajedničkom
svetu i moramo imati oči jedni za druge.“
„Šta ću da radim ako vidim ranjenog vojnika Rimljanina, hoću li i njemu pomoći?“
„Hoćeš, isto kao i svom bratu! Seti se da je i on delo
Oca, a Otac ne razlikuje decu... Judo, bićeš ti ratnik, ja ti
neću zabraniti, ali vidim i znam, da će to biti kratkog
veka. Nas dvojica ćemo se ponovo sresti i ti ćeš nož
baciti.“
„Moraš li da ideš u Kumran?“ - pitao ga je nevoljno i
vrlo često. Mislio je da neće podneti rastanak od njega.
„Moram, tako je zapisano. Šalju me i dalje, u Indiju.
Moram ovo ljudsko telo da pripremim za misiju, moram
puno toga da zapišem i ostavim ljudima. Ovo je moj
zadatak. Ispuniću ga i potrudiću se da sve bude sa što
više osmeha i ljubavi.“
Pomalo je shvatao, pomalo ne, nekada je sve razumeo, zavisi od raspoloženja... Juda je ipak bio dečak, a
onaj što se svakodnevno družio sa njim, on je tvrdio da
samo stanuje u telu „koje ga odeva“.
Rastanak od njega bio je beskrajno bolan, sve do
trenutka kada mu je Ješua prislonio dlan preko srca. Bola
je nestalo. A bio je to težak i sumoran dan, opet su ljudi u
30