E-book Slavica Mijatović - Prvi i trinaesti | Page 29

„Nije to zvezda, to je svet u koji se svi vraćaju kada
napuste kost i meso. Hoćeš da ti pokažem, ja mogu da
izađem iz tela koje me oblači?“
„Ne! Plašim se, Ješua, plašim se i tebe!“
Ovo su bile učestale scene između dva dečaka, od
kojih jedan i nije to bio. Ješua bi se svaki put sažalio na
druga i onda ga grlio, terao ga da se valjaju u prašini i po
blatu.
„Ne smem kući prljav! Šta će nam reći majke?“
„Moja Marija neće ništa! Okupaćemo se kod nas u
dvorištu. Judo, raduj se, zato si stvoren, zato si rođen!
Smej se, izgovaraj lepe reči, to Otac želi od nas. Brige
pusti njemu, on će zlu da presudi. „
Juda mu je skoro sve verovao, ali uvek bi se ono ljudsko i površno protivilo i tražilo dokaz. Nije mu bio jasan
Ješua, toliku je energiju nosio za sobom, toliko osmeha i
radosti, saosećanja sa drugima. Deci u školi je donosio
hranu koju bi Marija slala od kuće, što Judi nije bilo potpuno jasno, znao je da ne žive tako imućno. Dešavalo bi
se da Ješua kazni dosadnog ili previše strogog rabina,
uspavao bi ga na času, i to jednim pogledom, tako da su
deca izlazila napolje da se igraju i vraćala bi se unutra
onda kada ih on pozove. Jednim pokretom ruke probudio
bi učitelja i čas bi mogao da se nastavi. Učio je Judu da
bude plemenit prema drugima.
„Slušaj me, ja ti samo istinu govorim. Potrudi se da
neprestano budeš od koristi, da pomažeš i ljudima i
životinjama u svakoj situaciji. Ako vidiš da se jagnje
izgubilo kraj puta, a vidiš stado u daljini, uzmi ga u ruke i
29