E-book Slavica Mijatović - Prvi i trinaesti

ni da povisi ton na njih. A onda je sledilo zaprepašćenje, nešto što je prvi put videla, ne i poslednji. Ješua je ustao sa punim šakama blata, muljao ga i prevrtao između dlanova, duvao i nešto šaputao. Nije prošao ni minut, iz njegove ruke poleteo je mali golub, zabeleo se kao sneg i odleteo! Bio je to pravi golub, nikakva šala i prevara! Juda je od sreće skakutao u mestu i grlio druga, dok je žena osećala kako gubi dah i polako je sedala na zemlju. Gušila se od stresa i mislila je da joj je došao kraj. Ješua je to osetio, naglo se okrenuo i spustio svoj dlan na njenu glavu. Gušenje je postepeno prestajalo, dolazila je sebi. „Naučiću te kako da pobediš strahove“ - rekao je tako smireno i ozbiljno, da nije mogla prosuditi, priča li sa odraslom osobom ili sa detetom. „Šta ste to uradili?“- začula je iza sebe prefinjen ženski glas, isto tako lekovit kao i Ješuin dodir. Još je sedela na zemlji kad joj priđe komšinica Marija i kleknu kraj nje. „Draga Ana, jesu li te opet uplašili?“ „Malo, nije strašno... Ješua je...“ „Napravio goluba od blata“ - prekinula ju je Marija i pogledala sina, pomalo strogo, ali u njenoj pojavi sve je bilo ljubav. Sama ona, ličila je na nestvarno biće, nosila je crveni plašt preko haljine i crvenu maramu preko zlatno smeđe kose. Imala je teget plave oči i bledo lice, bila je vitka i povisoka, natprosečno od ostalih žena u kraju. Ješua je njen prvenac, i znalo se da je sigurno njeno dete, dok nikome u kraju nije bilo jasno, da li su, drugi sin, Jakov, i dve kćeri, bili njena deca ili Josifova iz drugog braka. To nije bio starac već sredovečan čovek prijatnog 18

E-book Slavica Mijatović - Prvi i trinaesti | Page 18