E-book Slavica Mijatović - Prvi i trinaesti | Page 19

izgleda, koji je od jutra do mraka radio u svojoj stolarskoj
radnji. Nešto se šuškalo da je on njoj neki rod, to niko
nije tačno znao, jer bili su dosta tajanstveni.
„Dođi, odmori se malo kod nas, pusti dečake.“
„Htela sam da ih okupam.“
„Okupaćemo ih, ne brini. Neka uživaju u detinjstvu.“
Marija je odvela Anu u hlad svog dvorišta, ispod
masline koja je bacala senku ispred kuće. Imali su
kamene klupe i sto, ono što Ana i njen muž još nisu mogli
sebi da priušte. Josifova i Marijina kuća nije bila previše
skromna, bila je prostrana, sastojala se od više prostorija.
Od kamena i drveta, uredna i čista, bez obzira što se u
njoj gajilo četvoro dece. Marija je donela, na tacni,
masline i kriške beskvasnog hleba koji je svakodnevno
pravila. Iz radionice, čuo se zvuk Josifovog čekića. Na
trenutak je izašao i pozdravio komšinicu. „Dobro jutro,
Ana, mir sa tobom!“ „Dobro jutro, Josife“. Osećala je
veliku ljubav u n