E-book Slavica Mijatović - Prvi i trinaesti | Page 17

DEO DRUGI
„Majko, samo smo se igrali! Pogledaj šta može Ješua!“
„Sad ću zvati Mariju! Potopiću vas obojicu u korito!“
Dečaci su gledali mladu ženu ispred sebe, bila je tako
ljuta, ali je se nisu plašili, jer je ličila na dete, onako niska
i mršava, samo su joj oči bljeskale bezopasno. Obrisala je
znoj sa čela i svukla maramu sa glave. Ukazala se duga
kosa boje lešnika, svilena i prava. Nije mogla imati ni dvadeset pet, ali je jedna poveća bora bila urezana na čelu.
„Polazite, brzo! Pogledajte kako ste se umrljali!“
„Nećemo“ - hladnokrvno je odgovorio Ješua i nastavio sa igrom u blatu. Sedeli su pokraj bare, pravili figure
od blata, dok su im i sandale i haljinice bile umazane.
Njen Juda, trudio se da prati šta mu drug radi. Bio je lepši
od Ješue, dosta viši i razvijeniji od njega, a iste godine su
se rodili. Ali Ješua nije obično dete. Svojim tamno plavim
očima kao da je mogao svakoga da hipnotiše. Svaki put
kada bi pravili nestašluke, rekla je u sebi, to je samo dete,
a onda bi se pokajala. Na svaku njenu primedbu, ovaj
osmogodišnjak bi se okrenuo i paralizovao je svojim pogledom. Nešto iz njega je naređivalo, bio je iznad svih. A
tako malen, sitan, musav, večito je nešto radio i smišljao,
crna talasasta kosa mu je uvek bila zamršena poput
vune. Volela ga je, bio je to mali komšija, samo dete, i to
sin divnih ljudi, ali ga se i plašila.
„Pođite sa mnom, zvaću Mariju.“
Dečaci su se glasno nasmejali. Spomenuti Mariju,
znači spomenuti najblažu osobu na svetu koja neće hteti
17