E-book Slavica Mijatović - Prvi i trinaesti | Page 16
svetlosti videla sam tuđi život, osetila ga kao da je moj.
Kao da sam odgledala film, ali nisam bila samo posmatrač...“
„Preneo je sva svoja sećanja u tebe. Moraš se toga
osloboditi, tvoje je da to izneseš. Na tastaturu, pa na
papir, to je to. Onda ću ti ja pomoći da se to objavi.“
„Pokušaću.“
„Moraš. Na samom početku ćeš se uveriti da ti je
mnogo lakše nego što si očekivala“.
Ustao je i otišao bez pozdrava. Gledala je za njim, kako
seda u auto i odlazi, i još jednom zaključila da je mnogo
čudan čovek. Ponašao se različito, iz krajnosti u krajnost.
Bio je sasvim ozbiljan, hladan i nezainteresovan, bio je
naglo i blizak sa njom, u naletima, kao da je proveravao
nešto. Možda je jednostavno takav, pomislila je i vratila
se u onaj život koji nije njen. Pogledala je na sat, vreme
sporo prolazi, što nije bilo uobičajeno za njenu svakodnevnicu. Otvorila je poruke od drugarica, zvale su je da
dođe, pitale se šta joj je, kada ćuti, bila je tu poruka i od
brata, slika sa blizancima. Isključila je internet i otvorila
program za pisanje. Ako tako kaže Aleksandar, onda je
sigurno pametno pokušati... Nije mu rekla da su joj na
pameti lepe oči jednog dečaka, a i onog drugog...
16