E-book Slavica Mijatović - Prvi i trinaesti | Page 105

mene, otvoriću radnju?”
„Mogu, ako izdvojim vremena, vidimo se.”
Sva srećna, Sara je ujutru otvorila knjižaru, i vratila se
svojim svakodnevnim obavezama. Prošao prvi, drugi,
treći dan, on se nije pojavio. „Molim te, Aleksandre,
možeš li mi vratiti rukopis. Uostalom, i nije bitno. Ja ga
imam na disku i već pišem nastavak. Ti dođi onako, na
kafu.”
„Hoću, vidimo se... Izvini, nemoj misliti da te izbegavam.”
Ali nije došao. Sara je ponovo osetila patnju i setila se
Magdalene, da ona tamo negde, ni kriva ni dužna, oseća
njen bol. Molila se njoj svake večeri i jutra, posvetila se
poslu, i tako je stigao i septembar. Sara je odlučila da
sama pronađe izdavača za svoju priču koju je oblikovala u
roman. Patnja i čežnja za njim naterale su je da se
promeni iznutra i spolja, teško je podnosila društo drugih
ljudi, nije bila onako ljubazna kao ranije. Njega je srela na
ulici, „slučajno”. Prvo što je osetila, bilo je prejako
lupanje srca, a zatim i nelagodnost koja je izbijala iz
njegovog pogleda. Razvukao je lice u osmeh, bio je to
iskren osmeh i srdačan stisak za ruku, njegovo bledo lice
čak je i porumenelo... bio je to on, ali kao i da nije. Oči su
bile tužne, depresivne, izgubljene. Zbog toga nije htela
da mu kaže bilo kakvu zamerku.
„Izvini, ja nikako nisam uspeo naći vremena da ti
dođem. Šta si radila, napisala nastavak?“
„Da... Imam ti mnogo toga pričati. Ako ćeš mi verovati.”
105