E-book Slavica Mijatović - Prvi i trinaesti | Page 106

„Pa, hoću, što ne bih, nego sam u poslu nekom...”
„Aleksandre, to nije lepo! Ljuti se koliko hoćeš, ali mi
nisi objasnio zašto me odjednom izbegavaš. Ja te znam
kao ozbiljnog čoveka, ali danas kao da si pijan. Šta ti je to
sa očima?”
„Kakvim očima? Šta će biti, samo sam umoran.”
„A i ja se samo pravim luda sve ovo vreme. Odbacuješ
zbog nekog svog nedostatka. Jesi li bolestan, alkoholičar?”
„Nisam, nije mi ništa“ - odgovorio je zbunjeno „Hajmo da sednemo na klupu, ne mogu da stojim,
umoran sam.”
„Naravno, obara te nešto. Ti radiš sebi nešto što ne
valja, činiš sebi nažao.” - izustila je kroz suze jer je
shvatila šta je to u njegovim očima. Ovo je njega toliko
postidelo i naljutilo, pocrveneo je, buknuo u obrazima.
„Šta hoćeš da kažeš?”
„Jesi li zavisnik?!”
„Od čega?! Šta ti je to palo na pamet?”
„Sva tvoja dvoličnost, tvoj pogled... videla sam ono što
mi je tek sad jasno.”
„Nemoj plakati zbog mene, to ti nije potrebno... A i to,
više ne traje, već traje lečenje, odavno. Borim se više od
godinu dana, borim se sa sobom, i opstajem zahvaljujući
poslu. Ti si me ganula svojom pažnjom, raduje me što
postojiš, ali nisam hteo da me vidiš u pravom izdanju.
Nisam previše naudio sebi, samo sam gutao tablete koje
su od mene napravile zavisnika. Teško je, mnogo.”
„Ipak sam te videla, budalo... To je taj test, što mi je
106