''Nisam, prvo mi je on upao u oči kada smo ušli. Ovo
drugo više mami.”
Stajali su pred čuvenom freskom Svetog Save. Čudesne oči sveca i zamišljen, zabrinut pogled u daljinu…
Kao da će progovoriti. Na knjizi koju drži, kao da je neka
stara brljotina, pomešane boje, trag vremena. Ali nije, tu
su tri lika. Opet je Filip video orla sa leve strane, pa manjeg orla na desnoj, a onda se prepustio ”slučajnosti''.
Marta je već gledala u bradati lik, njoj se otvorilo jednom, i zauvek. Pomislila je u sebi ”Pogledaj kroz moje
oči. Evo ti moj vid.”
Napeto je iščekivala njegovu reakciju. Oči su mu dobile ludački sjaj, što njoj utera neki strah u srce. Ovaj
čovek pred njom, kao da više nije bio čovek. Kao da se
izobličio pred onim što je ugledao. Bradati lik gledao ga
je i smešio se, tajanstveno, prkosno. Kao Leonardov Jovan. Filip se blago zateturao u mestu i otvorio usta, kao
da će se ugušiti.
‘‘Vidim, evo ga, tu je! Ovo nije normalno!''
‘‘Normalno je, samo smo mi mali da shvatimo.
Hvalim te Bože, video si! Da nisi, bilo bi to za mene razočarenje.”
‘‘A pogledaj Nemanju! On drži pokrov u rukama. Šta
je sve ovo? Ako je ono beba, šta je ovo u njegovim
rukama?''
‘‘Pa, pokrov, pretpostavljam. Jedno je pokrov, drugo
zamotuljak.”
‘‘Misliš, postoji i jedno i drugo?''
‘‘Šta znam, moguće je. Interesuje me, da li monasi
31