znaju za ove zagonetke?''
‘‘Nemoguće da ne znaju. Ja očekujem da čujem kako
čuvaju znanje vekovima.”
''Šta ćemo? Idemo li u Mileševac?''
‘‘Iz ovih stopa! Možda ćemo naći nešto, neki trag.”
Zadržali su se u crkvi duže nego što su planirali. Filip
je hteo da što detaljnije pogleda freske i pronađe bilo
kakvu vezu među njima. Izgledalo je kao da je sve jedna
celina. Ovi zidovi su otvorena knjiga, samo je treba
pročitati. Angelici su stvarali na svom, posebnom jeziku.
Zato je renesansa poslala poruku ”UMETNOST ĆE
SPASTI SVET.”
‘‘Hajdemo, vratićemo se mi ovamo, još koliko puta.
Idemo, Marta.”
‘‘Evo me, nešto sam se zamislila. Kako mislimo da se
popnemo gore? Vrućina je, a sve same stene i kamenje.”
‘‘Idemo da izvidimo situaciju. Znam kako je. Ima li
koga u džamiji?''
‘‘Kažu da ima. Odlaze vernici za vreme praznika.”
‘‘Pomaže Bog!'' Trgnuo ih je iz razmišljanja, dubok
prodoran glas.
Približavao im se jedan stariji monah, netremice
gledajući u Filipa.
‘‘Bog ti pomogao”, uzvratio je Filip. Nije znao kako da
se ponaša. Čovek mu se sasvim približio, Martu kao da
nije primećivao. Ona je prepoznala monaha, viđala ga je
i ranije. Visok, stariji čovek, ljubazan, druželjubiv.
Primetila je da on najviše razgovara sa gostima.
‘‘Kojim dobrom, junače?''
32