''Nisam, ali ću ući. Na kraju krajeva, nisam nečastivi.”
''Psss! Ne spominji to ime ovde.”
Prag crkve ga je čekao, a sva ona atmosfera iz unutrašnjosti zdanja, kao da je udarila u čelo, poput vetra
kada naglo zaduva. Sunce je obasjalo skoro sve zidove,
sa vrata se mogla videti raskošna lepota freski. Srednjovekovni umetnici su ovde i dalje živeli.
''Angelici!''
''Molim?''
''Rekao sam, angelici. To je bila titula za umetnike
koji su ostavili ovakva dela za budućnost. Njima su poverene najveće tajne. Da ih sačuvaju svojim darom.”
''Jesi li spreman? Nije ti prvi put, bio si ovde.”
Filip nije odgovorio, samo je ušao unutra, a zbunjena
Marta za njim. Bio je toliko čudan, svetački lep, plavetnilo je sijalo iz njegovih očiju. Nije mogla da ga se nagleda. Išla je za njim kao hipnotisana, zaboravila je da se
pokloni pred oltarom. Filip je to uradio i pokorno se
pomolio. Oči anđela je video, zvale su ga. Kažiprst ovog
stvorenja u beloj haljini, govorio je ”idi!''.
''Marta, ovo je kula. Moramo je naći”, iznenada je
progovorio i vratio je u trenutak. Nije znao da njegova
drugarica samo gleda u njega.
‘‘Hoćemo. Ali kako? Kula i ne postoji više.”
‘‘Ne znam kako, samo znam da moramo. On hoće
nešto da kaže. Šta je ovim ženama, pogledaj u njih?
Mnogo su uplašene, nisu očekivale anđela.”
''Normalno, ko bi ga očekivao? Filipe, okreni se tamo.
Zaboravio si na Svetog Savu.”
30