‘‘Da, to ih je, na neki način, i ućutkalo. Ni moj otac,
kao stariji čovek, nije toliko zaostao i nerazuman, a kamoli brat. One činjenice nisu im bile nepoznate, to se
moglo i ranije pretpostaviti.”
Marta je spustila na sto dve šolje kafe i vodu. Sela je
preko puta Filipa i pomalo se zbuni od njegovog radoznalog pogleda. Osetila je kako joj obrazi rumene.
''I šta ćete dalje? Koliko sam informisana, rasprodali
ste prvo izdanje i povukli se.”
‘‘Razmišljali smo o drugom, nije da nismo. Prvo je potrebno pobeći malo.”
‘‘Nemoj... da bežiš. Onda si dopustio da učmalost
pobedi. Vidi, ja znam za nešto, a ne mogu sama da to
istražim. Tebi bi značilo, imao bi neoborive dokaze.”
‘‘Zar nije neoboriv dokaz to što je onaj rukopis autentičan, iz vremena vladara koji ga je ostavio? Sve je
naučno potvrđeno.”
''Znam, ali uvek će se neko naći da kaže kako ste potkupili naučnike i sve slagali. Ne znam odakle da počnem,
da li da te prvo vodim u Mileševo, pitam se. . .”
Filip je ponovo osetio onu jezu koja struji pod kožom,
čak je i Marta primetila promenu na njegovim rukama.
''Naježio si se. Znao si da je tajna tamo?''
''Pa, bio sam svega tri puta, kada sam osetio da će
one freske progovoriti. Naročito”Beli anđeo''.
‘‘Pogodak! Na tom zidu je i tajna, i istina i dokaz.”
‘‘Stvarno? Oduvek sam smatrao da je onaj lik anđela
zagonetan. Kao Mona Liza i oni čudesni likova Svetog
Jovana koje je naslikao Leonardo.”
17