odjednom zafali i oseti želju da se vrati. U tom telefon
zazvoni. Martin broj.
‘‘Stigao sam, gde si ti?''
''Stojiš ispod moje terase. Samo podigni glavu''.
Mogao je da vidi koliko je uzbuđena. Osmeh neizrecivo srećne devojke, dokaz je čistote srca i iskrenosti.
Krenuo je unazad da bi je bolje video i blago joj se osmehnuo. Osetio je iznenadnu bliskost. Stajala je
naslonjena na ogradu terase, u dugačkoj teget haljini, i
što je najvažnije, bilo je to isto ono lice koje je gledao
preko društvene mreže.
‘‘Dolazim gore''!
Oduševljeno je krenuo u stan devojke koja mu se svidela mnogo više uživo nego preko slike. Kada mu je otvorila vrata, već su joj suze krenule, pa se zbunio i
zastao. Bila je visoka, mršava, duge i svilene kose, pepeljaste boje, oči sivo zelene, obrazi duguljasti i bledi.
‘‘Šta je sad bilo, što plačeš?''
''Pusti to. Još nije vreme da ti kažem.”Uspela je da
izgovori normalnim glasom i da se pribere. Pružila mu je
ruku.”Još jednom da se upoznamo. Marta Daničić. Uđi.”
‘‘Filip. Drago mi je da te vidim.”
‘‘Jesi li pomislio da ne postojim i da je sve ovo prevara?''
''Jesam. Priznaću ti da sam javio prijatelju gde sam,
da zna ako me nema.”
''Haha, onda mu javi da si živ! Šalim se, razumem te.
Prošao si kroz ludnicu.”
Marta je uvela gosta u garsonjeru gde je živela, bio je
15