''Jesi li još u selu''?
‘‘Da, ali trenutno sam u autu, posle mesec dana
izležavanja u prirodi. Nije mi naškodilo.”
''Kuda si krenuo''?
‘‘U Prijepolje, idem kod jedne devojke. Ubeđuje me
da ima za mene nastavak priče, objasniću ti kada se
vratim.”
''Da pogađam, devojka je prijatelj sa Fejsa?''
''Zato te i zovem. Ako je neki lažnjak, tebi sam se
javio, znaš gde sam. Nešto me privlači, kao da mi magnetna sila vuče auto ka tom gradu.”
''Nije ti to pametno, ne poznaješ je. Dobro znaš da je
ta opština puna tajni i zagonetki. Možda si nekome potreban radi svog znanja.”
Filip je osetio kako se ježi po celom telu.”Druže, ja
poznajem istoriju, a ti onu drugu stranu. Meni je Mileševo u glavi. Tamo sam stekao utisak da freske govore.
Javiću ti se. . .”
Manastir Mileševo... Prođoše Filipu kroz glavu slike
od pre nekoliko godina, kada je poslednji put bio tamo.
Freske koje”govore'', nije ih nikada zaboravio. Sada je
ponovo krenuo tamo, tačnije, u onaj deo Prijepolja, gde
je Marta stanovala i čekala ga. Lako je našao tu ulicu, ali
nije verovao da je Marta u blizini. Pogledao je oko sebe,
imao je osećaj da su ga ljudi ispred jedne radnje prepoznali, što mu se nije svidelo nakon odmora u prirodi i
tišini. Bio je svestan da su ga mnogi znatiželjni pogledi
pratili i na Zlatiboru, ali je izbegavao mesta gde ima puno ljudi. Uglavnom se šetao sam kroz šume. Sve mu to
14