na kamenom uzvišenju, tako je blizu nebu i suncu, ima
posebnu magiju, kao da je na kraju sveta ili je ograđen od
sveta.
Ovi ljudi su mi braća, osećam i znam. Barbara me steže
za ruku, ne može da obuzda navalu emocija.”Znaš li kada
smo poslednji put videli knjigu?”, pita me .
‘‘Znam, prošla je decenija i po”, rekoh i setih se čega
nisam želeo da se setim, ni u snu ni u javi. Pobegli smo
jednog crnog dana, planine su nas sakrile, trčali smo, još je
braće bilo sa nama, jurili smo bez cilja... Crne vojske zla su
zaklale i spalile naš narod u selu, i uništili sve što smo
izgradili. Barbara i ja bili smo nešto malo stariji od
petnaestogodišnjaka, ali smo se i onda voleli. Bili smo
poderani, krvavi, izranjavani, mnogi oko nas uplakani.
Neko je viknuo ”Gde je knjiga?!” Odgovor je brzo stigao
”Predali je Asasinima! Na bezbednom je, odneće je Templarima!''
Čujem te glasove jasno, ali ne vidim ko priča, trčim kao
kroz neku maglu ili dim, vodim Barbaru za sobom. Sledeće
čega se sećam jesu Templari, spašavaju nas, pomažu nam
da se popnemo na konje, opominju da moramo požuriti,
govo &R [