Caffe Montenegro br. 164. Caffe Montenegro 164

OD MUKE POŠAO U KOVAČE – A TAJ ZANAT SAMO KOD NAS NIJE NA CIJENI Ratovi i muke s početka devese- tih godina prošlog vijeka naćerali su Alkovića da nastavi zanat svojih pre- daka. Do tada je radio na Željeznici, u sektoru održavanja signalizacije. - Posljednja plata koju sam primio izno- sila je tačno pet njemačkih maraka. Za te pare mogao sam da kupim samo kilo kobasica. Imao sam sreće da znam ženu koja je radila u prodavnici i koja mi je to malo mesa sačuvala. Sjutradan bih za te pare mogao da kupim samo jedno jaje. S vrata me supruga pitala jesam li što trgovao. Stavio sam kesu na sto i rekao da je to sve što sam mogao da kupim za platu. Nas četvoro je trebalo da preživi mjesec dana od tih pet maraka. Sjutradan sam dao otkaz i počeo da radim u očevoj radionici. Sreća je što sam mu od malih nogu pomagao dok je radio, pa sam se lako vratio u radni proces, prisjeća se Alković početaka rada. Prošlo je od tada više od dvije i po dece- nije, a sve što je stekao Ziko je ste- kao od čekića i nakovnja. Nije lak hljeb koji kovači zarađuju, ali naš sagovor- nik kaže da mu od napornog posla teže pada to što nema nikakve pomoći. - Od države i grada nema pomoći, niti volje i želje da se stari zanati održe. Ono što je svuda normalno, kod nas, izgleda, nije. Zapostavljanje zanata i zanatlija od strane države traje dugo. Moj sin neće da se bavi kovačkim zanatom, već je zavr- šio školu za kuvara. Možda bi i on bio kovač kao njegovi preci kada bi država i opština stipendirala zanatlije, ali to kod nas nije slučaj. Stari zanati ne donose sigurnost. Mi imamo samo ono što zaradimo. Na zapadu je zanatstvo zašti- ćeno i ima podršku države, pokrajina i lokalnih zajednica. Prije devet godina država je dobila grantove od Evropske Unije u visini od 300 hiljada eura za projekat očuvanja starih zanata. Đe su i kako potrošene te pare, ja ne znam, ali znam da meni niko nije ni vreću ćumura donio, priča Ziko iskreno ljut. NE MOŽE SE SVE PARAMA PLATITI Iako je dva puta gorjela do temelja, Zikova kovačnica je kao feniks nicala iz pepela. Nije tada bilo pomoći nadležnih službi ni gradskih, niti republičkih. Sa zidova pažnju plijene i nekolike umjetnine, među kojima se izdvajaju drvena skulptura žene koja kleči i bakarni grb Socijalističke Republike Crne Gore. - Dosta ljudi je dolazilo i tražilo mi da ga otkupe. Sve sam ih odbio jer mi je to uspomena od oca. Ne bih ga da’ ni da mi kuću nude. Neke stvari nijesu na prodaju, kaže Ziko. Na drugoj strani je drvena skulptura žene koja kleči i za koju stari kovač ima interesantnu priču. Navodno je to jedna od skultpura koje je radio proslavljeni umjetnik Petar Lubarda. - Jedan dan dođem kod komšije i vidim mu ispred kuće gomilu trupica, drveta, dasaka, greda i cirkular spreman za rad. Pitam ga što to čini, a on veli da sprema drva za potpalu. Među svim tim materijalom naiđem i na ovu skulpturu žene. Pitam ga da li će da mi je da i donesem je u radionicu. Više puta su dolazili i tražili mi da je prodam, ali nijesam htio. Ovđe je našla svoje utočište i dok je kovačnice i ona će biti tu, priča Ziko. 65

Caffe Montenegro br. 164. Caffe Montenegro 164 | Page 65