као семе, или, евентуално, као хуманитарну помоћ. Код Београђанке испаљујемо Дуле и ја, кроз затворен прозор:
„ шта бих све могао да кажем о’ начину госпође и образима сељанке’“.
Улива се црвено струјно брундало у звездасто базенче Славије, а ми сипамо:
„ са дрвета слеће гугутка делимо кифлу птице могу невероватно много да поједу“.
У Макензијевој горе, преко пута сеновите Курсулине, где нема свакаких типова, где сви типови изгледају нормално, заинат бацамо асфалту рукавицу у лице:
„ бојим се да ти се нешто не деси у овој улици има свакаквих типова“.
Код Градића Пејтона, потпуно уронио у песму № 14, и у њу и у своје чубурско детињство, лансирам ово( лансирамо, у ствари, Дуле и ја):
„ моја најмлађа ћерка има смеђе очи црну косу тамну кожу деца неће да се играју са њом кажу јој да је циганка“.
Наредна станица је близу, у улици која се донедавно звала Четрнаестог децембра, а сад се зове Цара Николаја II( сећам се како је млада спикерка Студија Б прочитала једном: „ Од осам до 14 часова струје
256