боре меланхолија и туга. Навијао сам за меланхолију, јер ми није било
до суза, али сам потхрањивао и тугу, да би се утакмица наставила.
Пошто сам тих дана читао Тужне шансоне, нашао сам се у неочекиваној
прилици да Душанову меланхолију поредим са својом. И да његову тугу
поредим са својом.
И тако видиш да постоје различите меланхолије и различите туге.
Његова меланхолија је дескриптивна.
Туга му је мисаона.
Кад ти се учини да ће песма постати преболна, он се баци у неко
описивање.
Или, рецимо, описује, описује – па те тресне тугом на крају.
Осећање да је овај свет заиста долина сузâ, неће вас напустити док
читате Тужне шансоне, које и нису само тужне. Некада су оне и
луцкасте, некада су проницљиве, некада су и кафанске, а некад, опет,
пустињачке.
Главне јунакиње „ове оперете“, жене, оне „пуне љубави и препуне
страха да се то на њима не примети“, читаће ове шансоне с нелагодом
и незадовољством, са зебњом и подозрењем.
Ако су музе и створиле Гојкова као песника, Гојков је створио нови тип
музе: музу тескобну и сметену, музу оштро осликану сопственим и
песниковим недостацима, музу изгубљену, грешну и нежну, музу
вечиту девојчицу.
У једном тренутку пало ми је на памет: чекај, зар није ово у наслову
збирке плеоназам? Нису ли све шансоне мање-више тужне, или бар
сетне? Наведите, чик, једну веселу шансону!
Тако ја, у недостатку аргумената, покушавам да разобличим,
демистификујем и омаловажим књигу свог друга Дулета.
Да нађем овој поезији ману.
Па ми онда, у другом тренутку, падне на памет: чекај, зар није ово прва
Гојковљева књига поезије? Шта је досад чекао? Писао и објављивао
приче, романе, радио драме, а сад, под зреле дане, одлучио да пише
поезију. Иживљени љубавник – неиживљени песник?
Опет му тражим ману.
Ако између песника и човека нужно стоји знак једнакости, шта ли стоји
између Дулета Гојкова и оног „ја“, „мене“, „ме“, „мном“ које нас води
кроз Тужне шансоне?
И опет тај утисак који сам имао кад сам први пут читао Тужне шансоне,
у двадесет деветки, од Теразија до Шумица. То, да тај „ја“, „мене“,
„ме“, „мном“ баца комаде живота кроз прозор, али не као ђубре, него
255