Владимир Д. Јанковић БИЛО ЈЕ ТУ И РАДОСТИ( Душан Гојков, Тужне шансоне, Корнет 2015.)
Знате шта вам је фора код Дулета Гојкова? Он није од оних који нит’ су лук јели, нит’ су га мирисали. Он није од оних који су кроз живот корачали прскајући себе и све око себе асепсолом. Душан Гојков није невин.
За разлику од осталих непочинаца и неподобника, Душан има ту привилегију да самог себе тужи, да самом себи суди и да сам пред собом одговара. И пред собом, и пред читаоцима. И пред Богом. У томе је Душан сличан оном кадији из познате доскочице. Само донекле, истина. Јер ово је кадија који, сем тога што себи нештедимице дарује повластицу да тужи и суди – немилосрдно бије по самоме себи. Откуд ми то чудновато осећање да је Гојков био немилосрдан према себи у Тужним шансонама? Можда због начетог меса које бубри из рана у овом штиву. Да, месо је још живо, нема овде пепела, па не може човек пепелом да се поспе. Чак ни оним који је, не сећа се ни сâм како, јал’ трамвајем, јал’ таксијем, јал’ бусем, од сурчинско-добановачке ваздушне луке допремио до розаријума на Новом гробљу. Него, шта то уопште значи бити немилосрдан према себи? Можда то значи издати себе. Али не издати себе будзашто и тек тако, него васкрсења ради.
„ тврдим да не би васкрс’ о да га нису издали увек васкрсну издани“.
Осим према самоме себи, Гојков је немилосрдан према женама. Где ћеш грђег немилосрђа од љубави! Пре неки дан сам се шетао по Ушћу, од Музеја савремене уметности до Земуна. Док сам ишао преко оних ливада, пуштао сам да се у мени
254