„ од пера“. Овде се својом необичношћу издваја о № ¼(„ мој тата“), писаној из перспективе девојчице од једанаест година:
мој тата повремено изгледа тупаво као да ништа не разуме и да нема појма ни о чему али сигурно га неко негде воли и за њим тугује а ја имам скоро једанаест година па знам те ствари […] мој тата је једном упао у базенчић са златним рибицама у ботаничкој башти дан данас причају посетиоцима као најбољи виц да се један песник купао у том сићушном базену мој тата се разводи кад му жена макар једном среди папире на писаћем столу
Аутор, овом приликом проговара гласом детета које радозналим очима открива и описује свет око себе онако како га види, без „ шминкања“ и непотребног надограђивања, у песми пуној искрене, непатетичне и неусловљене љубави ћерке према оцу. Гојков нам овде, успут, показује и учи нас како се пише квалитетна дечија( или „ дечија“) поезија.
Најпосле, неопходно је понешто рећи и о дизајну Тужних шансона – неуобичајеном у нас, ефектном и савршено одговарајућем садржају збирке. За разлику од већине домаћих песничких издања – једнообразно, „ шарено“ опремљених, а неретко и на граници кича, дизајн Тужних шансона својом једноставношћу и инвентивношћу мора да изазове пажњу. Формат збирке је нетипичан, 30 х 10 цм, редукованог израза, са свега једном уметничком фотографијом малих димензија на насловној страни, на црној( црвеној) позадини, презименом аутора и насловом; у, као што је већ речено, црној боји са црвеним словима( прво издање) или црвеној боји са црним словима( друго издање). Такав минималистички и ефектан дизајн у потпуности кореспондира са садржајем, готово потресно једноставним песмама.
***
Фотографија, рад украјинског уметника Андреја Лукаша, слика је девојке, која, дискретно обнажена, мокре косе увијене пешкиром, стоји
250