и сад ће
полагано
све да оде
негде тамо
то нам је јасно
правимо се да ништа не примећујемо
понашамо се као
да ће потрајати
„Када читам његове пјесме осјећам се као да ме нека рука сјете око
грла стеже и стеже, и неће да ме пусти, док задњу линију не ишчитам.“
да ли је икад било ичег од овог града од те куће од те собе од
тог мира тишине да ли је постојало
ишта
не знам
више ништа не знам
ништа
откако је посечено
оних седам јабланова
под прозорима
Има ту и дужих: (№ 16, № 27, № 5 и № ¼), али, зачудо, за разлику од
већине таквих песама других аутора, поетској речи Душана Гојкова се
ни ту, ни за тренутак један, не омакне да склизне у досаду. Иначе, при
ишчитавању дужих песама (или поема), ма колико квалитетне оне да
су, после неког времена, по правилу, долази до замора у читаоца.
Гојков себи не допушта тај „луксуз“ – његове песме, без обзира на
дужину, увек држе пажњу читаоца до краја.
Већина „тужних шансона“ исписана је из „ја“ позиције, у првом лицу.
Од општег фона збирке одскачу тек неколике песме: № 13 – поетски,
понешто иронични портрет човека из ауторове „бранше“, још једног
249