Missing Slate, Исламабад, Пакистан; The Criterion, Бомбај, Индија; Radio Gornji grad, Загреб, Хрватска; Политика, Београд, Србија; Свеске, Панчево, Србија; Zarez, Загреб, Хрватска; Путеви, Бања Лука, БиХ; World Poetry Yearbook, Чонгћонг, Кина – и тако даље, и тако даље.
Те песме превођене су на енглески, француски, немачки, дански, мађарски, словеначки, русински, кинески, македонски, руски, бугарски, грчки.
Друга занимљивост која се просто намеће је да је реч о сабраним песмама; прва књига поезије, па одмах – сабране песме( ипак, збирка, да будемо искрени, и није сасвим комплетна да би баш у потпуности одговарала свом поднаслову: нису у њу уврштене углазбљене песме Душана Гојкова, писане за познате кантауторе из окружења).
Разлог за то је сасвим јасан, Гојков не припада оном немалом броју хиперпродуктивних песника у нас. Мада се у збирци налазе свега тридесет три песме, он поезију пише од ране младости. Примера ради, последња, завршна песма у Тужним шансонама, № 33( помало „ елиотовска“ и, можда „ луридовска“ – Лаку ноћ, моје даме, лаку ноћ) написана је када је аутор имао свега тринаест година. Та чињеница не би била вредна помена да се не ради о изузетно озбиљној, зрелој песми – правој поезији – што би се рекло.
Збирку Тужне шансоне приредио је Васа Павковић, а своје мишљење о њој изрекла је, на задњим њеним корицама и неколицина еминентних песника са читавог Балкана: поред Павковића, ту су и Братислав Милановић, Едуард Прангер, Маријан Гракалић, Александар Шајин, Веселин Гатало, Борис Старешина.
О каквим песмама је овде реч? Све песме насловљене су редним бројевима, од № 1 до № 33, изузев три(№ ⅓; № 3,14 и № ⅜). Још једна необичност од Душана Гојкова, мада су се неке од њих појављивале у разним публикацијама под другим, „ нормалним“ – обично уредничким насловима. То су поетска остварења сасвим нетипична за нашу савремену хиперпродукцију, оптерећену махом или иритирајућим
246