дилетантизмом, или испразним, стерилним академизмом, са сасвим мало истински аутентичних гласова. Шта их чини тако посебним?
Тужне шансоне су једна од оних ретких, најређих збирки песама, правих малих бисера, код којих читалац осећа потребу да им се враћа поново, с времена на време, и које – при сваком новом ишчитавању – ништа не губе од своје лепоте, снаге и осећајности што леже похрањене у свим њеним слојевима. Импресије које оне, притом, остављају на читаоца увек су исте или сличне, а то је, уједно, и најбољи показатељ њихове вредности. Песме су то пуне „ љепљивих сјећања“, како би казао Гатало, својих или туђих – свеједно, сећања што буде сету, исказаних на један непосредан, непрентецизозан, нехерметички начин, дакле – једноставно. Што ће рећи, Гојков је овим успео да досегне она два, вероватно, најтежа критеријума у писаној речи, поезији поготово: једноставност и искреност. То само привидно делује противречно, што зна свак онај који је икада покушао нешто иоле сувисло да стави на папир. Када би човек морао да само једном речју, једним епитетом да опише те песме, било би то преверовске.
На пример, песма № 16, која се на разним странама појављивала под називом Туђе успомене; то су заиста туђе успомене, али, опет, тако аутентичне, просто разоружавајуће у својој једноставности и искрености. Сећам се, када сам једном приликом запитао аутора, чисто реторички „ То су твоја сећања, наравно?“, убеђен у то, он ми – на моје неизмерно чуђење одговори – „ Не, стварно су туђа“. Гојков је у тој песми, и у највећем броју других, достигао онај заједнички именитељ, заједнички код, који је општепрепознатљив – ишчитавајући их, препознајемо се у њима, препознајући и своја сећања за која „ смо тражили ријечи које сада можемо наћи у овој збирци пјесама“. Јер свако, или скоро свако, има ту врсту сећања која иду у дијапазону од меланхолије, носталгије, сете, преко туге – па све до бола.( Но, то није ни необично за аутора који је написао роман под насловом Потиштеност.)
247