Гојкову припада само сјећање на Њу, а некад, чини се, ни оно само.
„Гојковице“ су све оне, тужне.
(„Жито се таласа, Жо“. )
Над овим поетским спомеником може само да се ћути. Над овим
звуком слике саплићете се, да га објасните. Недостају вам једнако
поетична средства – фотограми који ће засјенити жито у таласању, и
звуци које ће Жо провући кроз његово тихо шуштање, као да је и сâма
витка стабљика на сунцу. Савршена недовршеност тог кадра уз
призивање њеног имена, засигурно је једна од најпоетичнијих тачака
ове књиге.
Интимни наклон, за усталасано жито, и Жо у њему.
Јована Маројевић рођена је 1985. године у Никшићу. Као добитник
награде Млади Дис објавила је књигу поезије Убери ме.
244