директно од чула( слика, мириса, текстуре) све иде неким невидљивим каналима, изнутра, у тај центар, посебни орган за Гојковљеве пјесме. Нема времена, нити нагона за мисаоним поимањем текста, мозак остаје орган за преживљавање и Гојковљеве пјесме га радо заобилазе, јер, уосталом, понеку и не преживите. Са неразмрсивим клупком туге у оној рупи између костију у себи останете кад склопите књигу.
( Амор.)
Збирка почиње ријечју – она –, у изолованом ретку, прије свих других. То је она иста једна једина жена коју „ мој тата“, он сам, воли цијелог живота, то је и Жо, она чији пепео дочекује, она из „ туђих успомена“ коју дотиче у улици Portobello, и која му је недостајала пре него је и знао, испод чијег прозора пролазе сви возови и која окреће леђа свом љубавнику... Та Љубав, Она, увијек је окружена тривијалностима свакодневице, толико, да понекад не знате да ли је то уопште пјесма о Њој. Понекад само цијелу слику јутра, или стана, закључи осјећањем њеног недостајања, и тако пјесма која је пјесма атмосфере, постаје пјесма Ње; или сјећање на Иркињу, књиге, загубљене луле, заврши заједничким прелиставањем књиге са Њом, у тренутку кад је не очекујете, кад вам као читаоцу она не треба, Гојков је испостави, успостави, створи, наново докаже како је постојала тако прекрасно, на свим ћошковима, свих улица, као власница свих градова, „ најзначајнија жена на свету“, коју напросто не можете заобићи.
Гојков бира да говори о конкретном. Љубав за њега није идејна љубав. Управо зато, свака Она има другачији контекст, свој, реалан, у коме је видите како се пакује, или хода неким парком, или се свађа са њим, пије капућино, трудна је и одлази. Ни ње, заправо, од почетка нема. Већ на почетку пјесме је нема, извјесност краја Њега и Ње се неко вријеме спотиче о тврде слике реалности, али на крају их превлада – ма како та клупа била дрвена, ма како то цвијеће мирисало, ма како се њен бок извијао под платном – извјесност краја је већ на почетку. Увијек је, већ на почетку, јасно да је нема. Да му више не припада.
243