да она није и стварно жена из његовог сјећања, или као да, још чудније,
сјећање које има уопште није његово. То се, уосталом, често и пита: „да
ли је икад било ичег од овог града од те куће од те собе од тог мира и
тишине да ли је постојало ишта не знам више ништа не знам ништа“. И
док се у цијелој пјесми сјећа разних детаља града који је њен, на крају,
попут лудака, устврђује како му „ништа од тога не пада на памет“ и
како му „ништа од тога није остало“ – мада му је малочас све пало на
памет и све (то, одређено све) му је ипак остало.
Извјесна дистанца у односу на припадност и посвојавање ма чега
присутна је између свих редова. А то је, пак, сигуран пут у
дистанцирање од себе самог, константни паралелни ток и сјеновито
погледавање преко пута улице на неког ко бих можда могао или требао
бити он. Све је туђе, његова сјећања су туђа и он сâм је туђ. Да, читате
сјећања, која скоро да не припадају ономе ко их се сјећа. Колико
прекрасно Гојков умије да има (жену, најчешће) толико се на неком
метанивоу одриче свега (прошлог и садашњег себе, највише). Опет
егзистенцијалистичко голицање, измјештање у пралелни ток са самим
собом, или са вама самима, читаоцима – то чини пјесник.
(Физиологија сјећања.)
Сјећање, наравно, није само интелеткуални акт. За Гојкова, сјећање има
физиологију. Смјешта је он у некакав егзистенцијалистички желудац,
наравно, централно, у орган сопства, и ваљда зато што се ни у једном
другом органу не побуђује нагон за повраћањем, не рађа мучнина. Ту
сјећање хоће да пукне, прсне. Комад утробе, из тог свог центра, пјесник
баца на мермерни под, док киши, данима. Сјећање је прилично...
мучно сјећање. Мучнина, гојковљевска, не сартровска –мучнина која
нија спознаја апсурда, мучнина која је спознаја туге. Управо ту, гдје
бисте прстом оцртали центар себе (мало испод груди, у рупи између
костију) ту се у читаоцу испјевавају Гојковљеве пјесме. Њихово мјесто
дешавања је ту, у утроби, никако у глави, па чак ни у срцу. Сва
перцепција је укључена, у првом слоју доживљавања пјесме, а онда,
242