један јасан кадар нити детаљ, само велики нејасни облак туге и ужасне чежње за свим, свим што се десило, што се икад десило, а минуло је.
( Темпоралност.)
Сјећање као доминантни модус поетског писма Гојкова, локализује у прошлост све њему битно. Наговјештај будућности се понекад јави, и тада у временски веома неодређеном тренутку(„ тад“), а између једне и друге историјске тачке од педесет година траје досада, тако лако изречена, из ове друге, тачке из које се аутор сјећа. Вријеме је у прошлости. Вријеме се већ догодило. Све се већ догодило. Педесет година се догодило, „ пребрзо, пребрзо“. Ванземаљско је вријеме сјећања, Гојков( тата) не носи сат. Веома, веома неодређено је вријеме. Пјесник бира да посредно одреди дешавање, за које се зна да је трајало „ док“ је нешто друго- „ док киша / док птице / а док сунце /“, „ док застава од вештачке свиле...“, „ док фотографије...“, „ док лагано гори...“. Но, како то често бива код Гојкова( мали апсурд бритке јасноће у нејасноћи), ви ипак знате, тачан дан, и сат и трен кад се нешто у пјеснику откине. Неким анималним чулом који је заједнички и Гојкову и вама, немуштим језиком коме вас аутор управо подучава док читате редове, он вам јасно сопштава, кроз трајуће „ док“, када се десило оно битно. Не могу да не застанем, и не одћутим, још једном, ту перфектну поетску мелодију, чисти звук слике: „ док киша / док птице / а док сунце /“. Зар не знате тачно кад?!
( Ја, преко пута улице.)
Туђе је цјелокупно сјећање, „ туђе успомене“ памти Гојков као своје. „ Са туђег прозора“ туђег стана он види оно што се „ прави да не примјећује“, бива на „ туђим венчањима“, мази „ мале бебе туђе“. Гојков не присваја, скоро као да извлачи елементе колективног сјећања( зар се сви и не сјећамо нечег сличног, или истог). Не, он не може да се сјети имена те жене, коју, „ случајности“, „ познаје већ доста дуго“. Као
241