Гојков слика у тренутку. Туга је начин. Гојковљев начин поетског постојања. Можда истинитије – Гојковљев начин( поетског) постојања.
Како је сваки стих сјећање, дало би се основано претпоставити да је туга услед коначности, завршености, прошлости свега. Носталгија и сјета су могућа осјећања овдје, очекивана, рекли бисмо. Наравно, то није оно што Гојков осјећа. Његова нога пропада дубље јер он не ходи по површини земље. Док не нагази на мирно пристајање( али не и свеједноћу), често у форми чудног краја пјесме, није вам ни јасно колико је заправо тужан овај човјек, заокупљен не сјећањем самим, сјећања ради, више неким сликама живота неког човјека који је могао бити другачији, али није, па и са тим се ваља помирити, јер на крају, године свакако прођу, а „ рупа“ и „ празнина“ у утроби су неизљечиве. Тако пјесма која би могла бити танкоћутна љубавна нит, постаје егзистенцијалистички окидач туге.
( Мирно, тужно, пристајање.)
И мада сте често на ивици да заплачете, не заплачете. И често се на ивици да у вама пукне тренутак резигнираности, али се он не деси кад окренете страницу даље. Ово су пјесме које вас стално доводе до руба неког осјећања, мисли... и имате наговјештај исте али не и њено пуно отјеловљење; дешава вам се осјећај неког непрекидног чекања. Никако није ријеч о ауторовој недоречености овдје, напротив – ствар је у потпуној „ речености“ и препознатости свега, о недвосмисленом сликању сјећања у свој његовој визуелној доступности. Управо то читаоца збуњује- та недвосмисленост и безупитност наједном постаје тек наслућивање онога што бисмо, највјероватније, сами хтјели да прочитамо( али личносност, читаочева, не ауторова, се поезији не може отуђити). Тако тврда и опипљива Гојковљева сјећања, у вама дуго након што склопите књигу настављају да лебде неким неодређеним темпом, и мада су и „ радња“ и филмична визуелност пјесме изрезбарени великом прецизношћу, у читаоцу наједном не остаје нити
240