поезије, и гледате у то платно са очекивањима просјечног филмофила.
Али он није пјесник слика. (А није ни пјесник огољеног осјећања, нити
пјесник мислилац.) То вам постане јасно мало касније. Детаљи и
свакодневне трице су апсолутно ту само да оповргну своју битност.
Ниже их, Гојков, бира као да су најбитније - лулу, цвијет, кревет, клупу,
кафу, млеко, чај, књигу – аранжира их са пажњом око догађаја, тачније,
око онога што наслућујете да се догодило, јер радње скоро да нема,
само њених последица. И кад мислите да је све већ готово, кад вас је
пјесник недвосмислено увјерио у истинитост свог сјећања, кад је
заокружио слику првог плана уз помоћ мноштва детаља – он им се, на
крају, наруга (или они њему – па и нама, уосталом). Веома често Гојков
сву тежину пјесме наједном проспе у бизаран крај – напросто досаду,
потребу за провјетравањем, птицу која може невјероватно много да
поједе, папирић за коштице од шљива, или какав сличан, да није
пјеснички – нетачан завршетак. Ту намјерност и тај образац не
откријете одмах (рекох, мало касније) – тек кад постанете свјесни да од
слика јасних боја, са почетка пјесме, на крају останете са плавичастом
маглом у очима, и наслућивањем једне озбиљне апсурдности, али и
мучнине услед свега што се збило или ће тек. Кад пјесник откине комад
своје утробе и баци га на мермерни под у ходнику – и цијелу пјесму
слије у нешто мало више од ова два стиха, без прије и послије – јасно је
колико је Гојков пјесник атмосфере. Или кад „житка маса крцка под
зубима“, кроз лобању која прокишњава – и нема узрока ни посљедице,
само тегобна атмосфера која је за (не)срећнике знак живота. Ништа
више, ни мање није рекао, а рекао је довољно да читалац одзвони
његовим осјећањем.
(Туга сâма.)
Насловни тон (тужни), општа атмосфера, атмосфера цјелине збирке
увлачи читаоца у непрестајући наговјештај Патхоса. Та ријеч свакако
јесте кључ за разумијевање овог текста. Туга овдје скоро никад нема
грубе црте и фабулу од које вам се по нагону плаче. Не, Гојков је само у
траговима назначи. Туга није акутна, није резултат конкретне сцене коју
239