Јована Маројевић ХОЛОГРАФИЈА ТУГЕ( Душан Гојков, Тужне шансоне, Корнет 2015.)
( Опште напомене. Опомене.)
Сјећање. Љубав. Патхос. Да није преостала два: Туђост. Бизарност. – овај би троугао кључних ријечи Гојковљеве поезије изгледао сувише типично. Овако, добија заокрет первертираности, тек да вам не дозволи да доживљај завршите у првом плану кадра – у коме најчешће видимо детаљне скице трајања неких њежних или болесних љубави. Гојков не дозвољава читаоцу да подразумијева и претпоставља. Изненађује га. Томе служи аутентично дистанцирање од сопствених сјећања, и бизарни крајеви који потапају сву извијесност претходно брижљиво сликане минуле реалности.
У многоуглу ових кључних ријечи Гојков прави снимке атмосфере у коју вас, незнаним пјесничким инструментаријем, маестрално и неотуђиво уводи. Ово није „ проза у стиху“. Није ни „ слободан, бијели стих“. Нити је „ пјесничка слика“. Свјетлосни запис, фотограм је атмосфере оно што Гојков пише, ако такво шта можете замислити прије него прочитате његове пјесме. Ово су неуморни снимци, размотани филм једне те исте атмосфере. Гојков је маестро у фотографисању тјескобе, и кад је се жедни нагледате, данима носите на себи слој гојковљевске туге који се не да испрати.
( Холографија туге.)
Гојков је пјесник атмосфере. Пјесник који ниже филмске кадрове, крупне кадрове ситница. Ствари на ствари, нижу се, ствари на ствари. У почетку вам се чине као веома важни материјални докази Гојковљевих сјећања, у бојама и облицима, заволите кинематографију његове
238