Dubrovačkoj Župi, anno Domini 1983: noćna uzbuna u Trebinju, ljudi i kamioni, preslani inćuni, ruka anđeoske Dubrovčanke dok previja opekotine, udar domaćeg vina na premorene udove, smrad ribljeg ulja iz „ jekoderma“, gust dim dok danima okupira pluća i uniformu osamnaestogodišnjaka), na krajnje vošeban način mene „ pronalazi“ knjiga „ Ja nisam ja“.
„(...) Za njima nek zvoni januarsko srebro Himenezovih zvonara na rasutoj mesečini.“
Milan Milišić
Dok pronalazi temelje svoje poetike – pored silesije( ne) vidljivih uzora – i u Himenesovoj pesmi „ O našim prirodnim pokretima“, poezijom od soli slavi „ Dva oka tvoja, dve ruke moje“ velikog Andalužanina. Stihovima vremena sadašnjeg na zasluženi tron uzdiže „ Ako je ovo umiranje“, stvarajući mediteranski poetski gaj kome bi i Epikur pozavideo: sazdan od oblaka žestokih ukusa i pljuskova jarkih boja, dosledno i „ kamen po kamen“ zidan od vrtloga mirisa i orkestra preglasnih zvukova besanice. Poput plemenitih „ korova“ životan i bujan kao u „ Sabranoj poeziji“, ili gorak, duhovit i licemeran kao u „ Oficirovoj kćeri“: ali uvek, uvek drugačiji od onog „ gradaškoljke“ pred kojim se šire radoznale zenice običnih smrtnika.
„ Umreti je samo gledati unutra, razviti život samo naunutra; biti neosvojiv bedem za žive iz života“
Huan Ramon Himenes
Na pijedestal vrhovnog principa dižući Himenesov životni kredo: „ za manjinu, zauvek“, obojica – nekad tišinom beline, češće krikom crnog murećepa- ispisuju gnušanje „ većinom“ bazdećih kolektiviteta; za diktaturu manjine pametnih i talentovanih, poput vukova-samotnjaka zavijaju i Himenes i Milišić. Za razliku od „ bolnog laveža“ Himenesa koji će svoju konačnu utehu potražiti na via dolorosa, makar se On odazivao i talasima mora, Milišićev „ škrgut zuba“ najavljuje da je poezija put kome je samo putovanje cilj. Literarno potomstvo velikog Španca okuplja celu modernu špansku poeziju pojačanu za „ Persa, Montalea, Seferisa“( Raša Livada), Milišićeva književna čeda još uvek su razvejana po Balkanu, čekajući poziv
233