„ Minu vrime od zlata, za gvozdje se svak uhiti, počeše ljudi nahvao bit boj s ljudmi nazbilj za gospoctvo. Njegda ljudi nahvao dobivahu a njegda nazbilj. Ma, za rijet istinu, ljudi nazbilj u duga vrjemena napokon su otezali i još otezaju, ma s mukom i s trudom; i današnji dan ljudi su nazbilj pravi ljudi i gospoda, a ljudi nahvao ljudi su nahvao i bit će potištenjaci vazda.““ Prolog Dugog nosa, „ Dundo Maroje“, Marin
Držić
Koliko je Sreće potrebno za sreću? I Marin Držić i Milan Milišić su na „ ti“ sa Virtu; muka je što je i jednom i drugom Fortuna okrenula leđa; ako su već bili miljenici prvog renesansnog conditio sine qua non, potonji princip preporoda duha nešto i nije mario za bezobrazno nadareni dvojac alergičan na kormilare. Držić pred kraj života pokušava državni udar u Dubrovniku; Milan Milišić provocira malograđanštinu još od prvog stiha; dum Marin skončava u izgnanstvu, Milišiću je Dubrovnik i kolevka i grob. Uprkos razlikama, jedno je isto: krik pobune muzika je što se izvija iz orgulja duhovno-svetovnog dueta, likovi njihovih dela- pobegli iz apsurda smešnih
230